Neki Žika iz mog sela, ne tako skoro,

predosetio da mu se bliži kraj. Pošto je živeo sam, nije imao nikoga da ga isprati te odluči da sam sebi organizuje sahranu. Želeo je da prebrine sve ono što običaji nalažu, odradi unapred ono što se mora i umre spokojno. A i da se ne bi pričalo posle: „Vidi ga Žika, uvek bio stipsa, tako i umro…«
Dani su prolazili, a on je nakon sahrane davao sebi prvu subotu, pa četrdeset dana, zatim pola godine od smrti, godinu, a bio je i dalje živ. I ne samo živ nego življi nego ikad. Kao da ga je sva ta silna briga oko njega preporodila.
Žiki se tek u smrti osladio život, a ljudi ko ljudi, ispoštovali njegovu volju i dolazili kao da je stvarno mrtav.
Na dan njegove navodne sahrane išli su u povorci za sandukom, svirala je muzika, čule su se trube, bubnjevi, tugovalo se za njim i veličali su ga. Uveče su došli na večeru, posećivali parastose, nosili cveće i sveće, a on je sedeo sa njima i šalio se na svoj račun.
Kažu da je neki Mika, njegov prijatelj, sve vreme naricao: „Jao, Žiko, jao, sliko, na tebe sam ja navik’o…«
Saznao je Žika tih dana ko mu šta misli, video je ko bi mu došao na sahranu, ko ne bi. Video je ko bi ga zaboravio posle prve subote, a ko bi išao i mimo običaja da mu zapali sveću. Video je ko bi tugovao, ko bi se radovao i bilo mu je mnogo toga jasnije što za života nije.
Još je i na dan lažne smrti napravio sebi sanduk i spavao u njemu, onako za svaki slučaj, da se oko njega ne muče.
Sve je bilo pripremljeno, samo da ga zatrpaju…
Godine su prolazile, a Žika je nadživeo mnoge svoje prijatelje, oplakao sve one koji su njega oplakali i ispratio sve one koji su njega ispraćali.
Kažu da je pre njega otišao i onaj Mika, i da je ovaj umesto njega naricao: „Jao, Miko, jao, sliko, na tebe sam ja navik’o…«
Kada je Žika stvarno umro, nije imao ko ni da ga isprati, a kamoli da ga žali. Sahranile su ga prve komšije, popile po koju u njegovo ime i sve se na tome završilo. Danas kada neko neće da umre, obično se u selu kaže: »U al’ ovaj zapeo, ‘oće da prođe ko Žika…«.