Proveo sam sate, toga dana, sa jednom devojkom.

Prvo smo šetali, a nakon toga smo se seli pored nekog bajkovitog mesta na Dunavu i posmatrali reku. Rekla mi je da je to njeno omiljeno mesto, a zatim se brzo ispravila i prošaputala, smešeći se, da je čitav svet njeno omiljeno mesto. Posebno kada je srećna.
A bila je te večeri…
Ipak, ovo nije priča o njoj, ta devojka zaslužuje mnogo više prostora, ovo je priča o osećajima koji su se budili jedan za drugim dok sam je posmatrao. Ovo je zapis o nečemu što do tada nisam znao da postoji u meni…
Nije to bio ne znam kakav razgovor, ništa naročito, ali sam, slušajući je, otkrivao u sebi nešto što do tada nisam osećao. Počeo sam da otkrivam ogromnu ljubav prema svemu, beskrajnu, koja prevazilazi posedovanje, vezanost. Posmatrao sam je duhovno, nekim novim očima, onostranim, posmatrao sam je kao umetničko delo, kao sunce koje pripada svima i sija za sve. Posmatrao sam je kao cvet, kao sestru.
I desilo mi se, prvi put, da mi se svidi neka devojka, a da je ne poželim samo za sebe. Prvi put nisam smišljao način kako da je osvojim, ili da još te večeri odemo u krevet. Ne. Samo sam se prepustio rečima da nas nose, poput barke na mirnom moru, pa kuda odemo.
Dugo godina sam davao da bi mi se vratilo. Hva-
lio sam i voleo da bi mene hvalili i voleli. Tek tada sam shvatio da to nije bila ljubav već trgovina. Davanje zbog sebe a ne zbog drugih, za druge…
Naučen sam, kao i većina, da uvek, za sve, treba da dobijem nešto za uzvrat. Što je, naravno, glupost. Zar lepota devojke nije dovoljna sama po sebi?! Njen glas, njeno telo, njena pojava, erotičnost? Zašto moram da spavam sa njom, ili da ceo svet vidi da je moja da bi mi bila lepa? Zašto? Ona je lepa za sebe a ne zbog mene. Ja mogu samo da uživam u njenoj lepoti, ili da je jednostavno ne primetim i odem.
Ljubav je mnogo šira od posedovanja, ljubav je sloboda. Najviše volimo one koji nam uvek daju i koji od nas ništa ne očekuju. Otuda toliko volimo naše bake, ili majke koje su uvek tu. Ili Selimovića, Andrića, Dostojevskog i ostale umetnike. Oni samo daju, daju i ne traže ništa za uzvrat. Oni su stvoreni da stvaraju dobro, da se obraćaju svima. Daju i dan-danas, iako neki od njih već decenijama nisu fi zički sa nama. Daju, jer su usmereni na davanje i na popravljanje sveta.
A šta je sa ostalima? Na šta su oni usmereni?
Naplatili bi svaki osmeh, svaku suzu, sve. Od svega prave profi t, ličnu korist. A svet nije takav, takav je vladajući sistem koji stvara takav svet, pravi svet je nešto sasvim drugo… A i ne volim kada neko kaže da su ljudi loši. Nisu. Ljudi su ono što postanu. Ukoliko čovek nema uslova da postane čovek, kako to od njega može da se očekuje? Treba menjati uslove za život a ne ljude. Treba promeniti prljavu vodu u akvarijumu, a ne ribe!
Dugo mi je trebalo da shvatim da ne treba ništa da očekujem od ljudi, da treba samo da se dajem kada mislim da treba i to je to. Otuda pisanje sa takvom lakoćom, razgovori, nastupi. Otuda, jer nema interesa, nema očekivanja, nema laži. Pričam svoju priču, iznosim sebe i to je to… Ranijih godina sam video ljude ne onakvima kakvi jesu, već onakvima kakvi sam ja želeo da budu. Otuda toliko promašaja i nesporazuma. Međutim, sada mi je daleko lakše da ih razumem jer nemam neka posebna očekivanja. Prepuštam se. Nije mi važno da li su levičari, da li znaju ko je Čehov, Puškin, ne, sada ih vidim onakvima kakvi jesu i čujem baš ono što žele da kažu. I mnogo mi je lakše. Jer ne očekujem,
ne tražim, jer ne trgujem kao ranije da bih nešto izvu-
kao…
Pre sam se stalno svađao, dok se sada mirim. Pre sam više pričao, dok sada uglavnom slušam. Pre sam kritikovao, dok sada češće hvalim. Ranijih godina sam se borio protiv njih zarad nekakvih apstraknih ubeđenja, dok se sada borim za njih zarad života. Sada se trudim pre svega da ih razumem.
Tako je i sa ovom devojkom. Ne slažemo se mi u mnogo čemu, naprosto smo različiti, ali zašto je to važno? Zašto sam morao da kvarim te predivne trenutke? Devojka je lepa, čarobno se smeje, govori fantastične stvari, na momente sva zadrhti od ushićenja. Mogao sam da je sasečem iste sekunde i da joj kažem da nema pojma, da nije u pravu ali zašto? Šta bih postigao time? Samo bih pokvario…
More je plavo, mogu samo da se divim njegovom plavetnilu a ne da ga farbam u roze, žuto. To onda ne bi bilo više isto more. Tako je i sa ovom devojkom, naprosto bi izgubila svoju suštinu i postala nešto što nije…
Zagrlili smo se na kraju, poljubili i zahvalili jedno drugom na predivnim trenucima. Priznao sam joj da sam napokon počeo da vidim i ono što se krije iza. A ne samo telo ili interes. Priznao sam joj da mi je pomogla, da me oslobodila. Dok se ona samo nasmešila, zagrlila me još jednom, stegla čvrsto i otišla, kao mali dobri anđeo svojim putem ne tražeći ništa za uzvrat.
I kako da je ne voliš posle? To je nemoguće…
Shvatio sam da je najbolja ljubav bezinteresna ljubav, kada nekoga voliš zarad ljubavi, zarad njega samog, kada ne kopaš po njegovoj prošlosti, kada ne tražiš mane da bi ga ponizio već ga voliš takvog kakav on jeste. Kada veruješ njegovim rečima, njegovom osmehu, kada ga prihvatiš baš onako kako on to želi.
A i kada si zaljubljen u život, onda si zaljubljen i u sve oblike života. U svemu vidiš lepotu, spiritualnost, istoriju, prirodu. U svemu vidiš cvet nastanka kao i moguće uvenuće kao preduslov za nova rađanja… Do nedavno sam se trudio da objasnim svet, da ga zauvek uhvatim u jedan kalup i da se te slike držim, kao Biblije, međutim, sada ga sve više osećam bez nekog posebnog opterećenja.
Pesnik ne zna i ne treba da zna, on oseća, vidi svet čulima i upija sve oko sebe. Predivno je voleti sve to, čitav svet, a ujedno i sve ljude kao decu tog istog sveta.
Ako to nije umetnost, onda stvarno ne znam šta je…