Bože, koliko je lepa devojka koja sedi preko puta mene!

Nedavno je stigla sa momkom. Nalazimo se na slavi jednog našeg zajedničkog prijatelja. Nismo progovorili ni jednu jedinu reč. Njih dvoje, sve vreme, za sebe nešto šapuću dok on kontroliše sve, svaki njen pokret, pogled. Sviđa mi se, ne sećam se kada sam poslednji put sedeo sa takvom devojkom. Oseća se pulsiranje potpune ženstvenosti koja razoružava. On mi se ne sviđa nimalo. Grub je, površan, nametljiv, prazan, mada, pitanje je ko bi pored nje uopšte i mogao da mi se svidi?
Ona je pametna, vidi se, ali očigledno ne dovoljno, čim je sa njim. On je glup, ubeđen sam, ali očigledno ne sasvim, čim je uspeo da je osvoji…
Sedim preko puta njih i na salveti zapisujem ovu priču. Polako, reč po reč. Gledaću da joj proturim na trenutak, kao mali znak pažnje, kada ovaj ne vidi. Mada sumnjam. Već vidim da mi se krišom podsmeva, pokazuje nešto u mom pravcu, pravi me budalom. Ali, ne brine me kada me budale prave budalom. Navikao sam na to. A ionako je uvek moja poslednja, pisac sam! Moje reči najduže ostaju.
Poznajem ga iz grada, znam taman toliko o njemu da mi se ne svidi. Nju vidim prvi put i nije mi jasno gde je bila do sada. On je nedovršen u svemu, oseća se sirova snaga pomešana sa lažnim trendom i neukusom. U stanju je da priča satima i da ti ne kaže ništa. Njoj to nikako ne treba, međutim, da li ona uopšte zna šta joj treba? Zna o njemu samo ono što čuje od njega. Vidi samo ono što on želi da vidi, dok sve ostalo prolazi pored nje.
Sigurno je dugo bila sama, predugo za takvu lepotu, sazidana u tvrđavi koju je sama sebi skrojila. On se pojavio, ispričao svoju mačo priču koju priča svima, nekoliko uigranih trikova i ona je nasela. Prvo se verovatno dvoumila, merila svaki detalj, a posle je pustila da se stvari razvijaju svojim tokom. Nije on tako loš, ponavljala je u sebi. Sigurno mu je rekla neke reči koje je dugo čuvala samo za sebe i to je to. Sada su zajedno. On ima svoje razloge. Ona svoje. A i ja svoje…
Kako je samo lepa ! Dama od glave do pete. Pogledaj samo taj osmeh, stav, ruke, držanje. Volim devojke koje se ne stide svoje ženstvenosti. A on kao da je čitav život radio prekovremeno na odeljenu za debile. Ne stidi se ničega. Sa takvima je teško deliti i ulicu, a kamoli krevet. Ne znam kako joj to uspeva…
Osluškujem njihov razgovor. Pomalo mi je tužan, smešan. U stvari, on mi je smešan, a nje mi je žao. Ne ume da je nasmeje. Ne ume da je zagrli, poljubi. Sve vreme pritiska, davi, kvari, a ona trpi i misli da tako mora. Umesto da savetuje ona njega, on uči nju kako da postane žena. Već vidim kako je usmerava, oblikuje. Umesto da je pusti da poleti, da zavoli njenu slobodu, on je prilagođava sebi, svojoj osrednjosti. To je kao da orla pretvaraš u papagaja, a umesto neba nudiš mu kavez.
Kakva to nesreća progoni ženu da završi u krevetu ili u braku sa ovakvim? Gde ih samo nalaze? Zar je moguće da su toliko slepe?
Šta god da kažem – neumesno je. Ona bi bila na njegovoj strani šta god da uradim. A toliko toga bih joj rekao… Po načinu na koji se smeje vidim kako su je vaspitavali. Po držanju tela i po pokretima ruku tačno znam čime se bavi i šta sluša. Po rečima koje koristi osećam šta studira. Vidi se da je odgajana nežno, strpljivo, sa puno ljubavi, ali uzalud, kada će ovaj sve to vrlo brzo da razori…
Izglada da vidim sve, samo ne vidim način kako da joj se obratim… Prećutno sam joj govorio, u sebi:
«Dušo, upropastiće te, iscediće te kao limun, beži od njega, skloni se, on samo truje tvoju lepotu svojim glupostima. Zar ne vidiš da se folira? Zar ne vidiš šta se krije iza? Šta će ti on? Ne nasedaj, sve je to laž… Možda ne znam ništa o tebi, ali znam da on nije za tebe. Osećaš se sigurno sa njim, ali to je trenutno. Tebi ne treba privatno obezbeđenje, treba ti neko da te voli, da ti se posveti kao ženi. Što mu se više predaješ, teže ćeš posle da odeš. Što mu više obećavaš, veći te ambis posle čeka.
Zašto nasedaš na njegovu priču? Šta će ti to, mala? Beži od njega, idi. Idi što pre…»
Sedim preko puta njih i završavam priču. Vreme je da krenem i da stavim tačku. Očekivao sam da je ostavi samu bar jedne sekunde, da ode do kupatila, da zadrema, padne sa stolice. Nema šanse, ne ispušta je…
P.S. Prepisao sam ovu priču sa salvete, objavio je u nadi da će da je pročita i razmisli kome poklanja svoje najbolje godine. A i ko zna, možda mi se javi pa najbolje godine provedemo zajedno.
Ali, za početak, beži od njega, mala, ne nasedaj. Ne treba ti to. Ima još dovoljno onih koji će umeti da te vole…