Prvi veliki gubitak u životu doživeo sam nedavno,

odlaskom svoje baka-Mire. Bili smo jako bliski, gotovo nerazdvojni, nije postojala osoba na svetu koja se više brinula o meni i koja mi je više pružila. Danas, kada god jedem nešto kuvano ili kada čujem neku narodnu pesmu, setim se nje. Ne samo da je spremala najbolje sarme i pasulj na svetu već je svojom ljubavlju znala da začini svako od tih jela…
Patila je sa mnom kada me ostavila devojka, radovala se kada sam našao drugu, pevala je kada mi se pevalo, tugovala je kada mi se tugovalo. Bila je veliki čovek, jedan od najvećih u mom životu. Svojom dobrotom i nesebičnošću terala me je da budem još bolji i da istrajem u onome što sam zacrtao.
Prvo voće, povrće, sve me asocira na nju. Cveće, jagode, lubenice, dinje, kruške, šljive… Svadbe, slave, vašari, muzika, sve što je živo i što asocira na život. Moji roditelji nisu puno marili za to, lakše im je bilo da kupe spremljenu hranu nego da je sami spremaju. Kod nje sam osetio pravo bogatstvo domaće kuhinje… Provodili smo dosta vremena zajedno. Delili radosti i tuge koje su se smenjivale kao i u svakom drugom životu. Tračarili smo o svemu kao vršnjaci, kao najbolji prijatelji. Bio sam joj jedino unuče, valjda mi se zato toliko i posvetila. Često je i plakala zbog mene, naravno, manje od tuge, daleko više od sreće. Gutala je priče koje sam joj pričao i čitao istom onom merom kojom sam ja gutao sve ono što je ona spremala. A gutala je i, nažalost, tablete za smirenje kada sam je nervirao. Naročito kada sam bio mali…
Iako mi nije bila rođena baka, bila mi je po bliskosti rođenija od rođene majke. Ispraćala me je na malu i veliku maturu, fakultet, slavila je kada sam dao prvi ispit, slavila moje rođendane. Slavila ih je i kada sam ja prestao da ih slavim. Kupala me prvih četrdeset dana, hranila, šila i kupovala odeću koja i dalje stoji u ormaru i podseća na malog Stefana Simića – od šest meseci, godinu dana, tri godine, pet, pa sve do moje dvadeset i neke, kada smo se konačno rastali. I dalje čuvam minijaturne patike, jakne, pantalone koje sam dobio od nje. Sada kroz njih jedva provučem i ruku a nekada sam živeo u njima, trčao, skakao…
Da mi nije kupila laptop kada je trebalo, pitanje je da li bih napisao sve ovo što sam napisao do sada. Svaki napisani red napisan je na njemu, pa i ovaj tekst… Iako nisam živeo sa njom, kod nje, osećao sam se kao kod kuće. Mogao sam da dođem kad god poželim, otvorim frižider, dovedem koga hoću, ostanem koliko hoću… Sa njom sam najviše bio svoj jer mi je sve vreme to dopuštala. Branila me je kada je trebalo. Napadala me takođe kada je trebalo. Imala je srce. Imala je dušu. Imala je razumevanje. Imala je saosećanje pre svega… U meni je ostao ugrađen veliki deo nje, najveći možda, a pre svega radost za male stvari i oduševljenje sitnicama.
Naši poslednji susreti bili su neverovatni. Ponašali smo se u bolnici, a i kod kuće, kao da se ništa ne dešava, kao da će sve to vrlo brzo da prođe, a oboje smo znali da odlazi… Pevao sam joj i zasmejavao je, baš onako kako zaslužuje. Držao sam joj pažnju, držao sam je za ruke, ležao pored nje, radovala mi se kao dete, prikrivala bol. Isključivao sam sve što je negativno iz tih razgovora. Crnu boju sam pretvarao u belu a odsjaje nadolazeće tame u svetlost. Nisam verovao da odlazi jer je sve vreme bila tu, zajedno sa mnom.
I otišla je, nažalost, kao i mnogi dobri ljudi koji nas svakodnevno napuštaju. Ljudi koji su ugradili u nas najbolje delove sebe, žrtovali se i napravili od nas ono što smo sada. Ona nije umrla, ona živi. Živi u meni i u svim onim ljudima koji su je poznavali. Živi u ovom tekstu, živi u sećanjima i uspomenama. Hvala Ti, baka-Miro, na svemu.
Hvala Ti i slava Ti.